AMERIČKI BULLDOG - KO JE TO?

Američki buldog zauzima važno mesto u analima čistokrvnih rasa. Njega tek sad počinju da upoznaju u širokim razmerama. Mnogi ljudi “poznavaoci” ove rase veruju da je AB “nova” rasa a dosta ljudi i ne zna o postojanju ove stare rase. Istina je da je AB stvarno stara rasa o kojoj se dugo ništa nije znalo i za koju se računalo da je iščezla, ova rasa je u stvari “praroditelj“ mnogih danas popularnih rasa. Kada čovek gleda stare slike i litografije bulldoga počevši približno od 1850 god. on gleda na crteže i slike AB. Kada se u istoriji nastanka drugih rasa pominje buldog u ulozi jednog od predaka te rase kao pravilo reč ide upravo o AB. Jedna od prvih misli koja čoveku pada na pamet kada počinje razgovor o AB zasto baš AB a ne buldog? Sve je prosto! To ime je bilo dato drugoj rasi. Zašto je to bilo tako i kako je do toga došlo? Da bi došli do odgovora kako je došlo do toga mi moramo prvo da pogledamo kako je rasa nastala. U srednjem veku život u Engleskoj nije bio baš lak kao i u većini zemalja tog vremena. Niža klasa tog doba je jedva preživljavala i nije mogla sebi da dopusti da ima psa zbog ličnog zadovoljstva kao aristokratija. Ako je neko od njih i imao psa od tog psa su morali da imaju korist i pomoć u svakodnevnom životu. Ljudi kojima je bio posao gajenje krava kao i mesari, imali su pse koji su im pomagali da kontrolišu stado i love zalutale krave i bikove. Ti psi su se pokazali kao veoma izdržljivi i hrabri da je skoro svaki kraj u kome su se ljudi bavili stočarstvom imao baš te pse, oni su bili poznati kao „bulldog“. Svi ti psi su imali jednu sličnost, nezavisno od kraja gde su nastajali i razmnožavali se svi su bili mastifoidni i težili su više od 100 funti ili 45.6 kg. Organiizacija borbi bikova sa psima u 1204 godini je najverovatnije dovela do toga da se počne sa planskim odgojem rase koja bi odgovarala toj vrsti „sporta“. Do tog vremena bulldog je pomagao u svakodnevom radu stočara, a kad su borbe bikova sa njima počele da dobijaju na popularnosti, i sam bulldog je počeo da dobija popularnost kao rasa. Vlasnici su počeli planski da pare pse i rasom su se zainteresovali i ljudi koji nisu bili mesari ili stočari. Štenad dobijena od najbolje pokazanih pasa u ringu su počela da se prodaju po visokim cenama što je bio uspeh za to vreme jer tada nije bilo razvijene trgovine psima. Cena buldoga je bila direktno vezana s njegovim sposobnostima u borbi sa bikovima ( kao i sa medvedima i drugim krupnim divljim životinjama) i velikoj otpornosti ka boli. Zbog svega toga sa psima se ponekad postupalo veoma žestoko i grubo što je ponekad dovodilo i do smrti psa, ali je to ujedno povećavalo cenu štenadi tog psa. Nažalost, u to vreme ljubav prema čovekovom najvećem prijatelju je bila veoma retka pojava, ljudi nisu imali medicnsku pomoć i živeli su bedno tako da je zdravlje i život psa zavisio samo od njegove genetike i od samoozdravljenja. Psi koji su preživljavali rane dobijenje u borbama su davali isto tako izdržljive i otporne ka raznim bolestima naslednike. Početkom 19-og veka rasa je polako počela da izumire , svet je postao civilizovaniji i borbe sa bikovima i drugim divljim životinjama kao i same borbe pasa su bile zabranjene. Ljudi su počeli da organizuju izložbe pasa i bulldog u tom periodu zbog svoje prošlosti i namene je bio predat zaboravu . Aristokrati su u to vreme držali irskog vučjeg psa , ili škotskog dirhaunda, Irski i Engleski seteri su bili omiljene rase za lov. Buldozi nisu imali u socijalnim slojevima svoje „pokrovitelje“. Oni su bili psi radničke klase i do organizovanja izložbi te rase nije ni bilo reči. U nekim analima je bilo zabeleženo da je i bilo pokušaja organizovanja lokalnih izložbi bulldoga koje su se sve završile tučom pasa u ringu.....bulldog nije u to vreme bio spreman da postane „showdog“. Zbog svega toga je u periodu 1835-1865 počelo masovno ukrštanje bulldoga sa mopsom, dobijeni pas je bio mnogo niži , karakter mu je bio mirniji i izgledao je na prvi pogled zastrašujuće. Kada su izložbe počele redovno da se održavaju pojavila se neophodnost sistematizacije pasa u posebne rase, brzo su se organizovali klubovi podeljeni po rasama, samo po sebi vlasnici ukrštenih bulldoga i mopsova su isto organizovali klub da bi mogli da ucestvuju na izložbama i ujedno da bi dalje razvijali tu novu rasu. Zbog toga što je poreklo „izložbenog bulldoga“’ vodio direktno poreklo od bulldoga ili staromesarskog psa - rase koju niko nije u to vreme hteo da razvija oni su dali ime bulldog ili engleski bulldog rasu koju mi svi znamo do dan danas pod tim imenom.
Početkom 1700 Engleska je u kolonizaciji Amerike videla rešenje za svoje ekonomske probleme i počelo je naseljavanje Amerike, u većini slučajeva su to bili niži slojevi društva koji su jedini spas od bede videli u odlasku u Ameriku. Noseći sve sa sobom oni su vodili i svoje pse od kojih je velika većina bila baš stari mesarski pas ili radni bulldog. Započeti novi život u Americi nije bio lak i ljudi su gledali samo kako da prežive i istorija je počela da se ponavlja, bulldog ili staromesarski pas je opet bio od koristi ljudima u teškim vremenima. Tom vremenu kada su počele prve izložbe u Americi bio je organizovan i AKK ( American Kennel Klub). Posle gradjanskog rata NewYork, Boston i Philadelphia su bili ekonomski i kulturni centri . Jug Amerike je ostao bedan, siromašan i zaostao. Nije bilo čak ni pokušaja da se u AKK registruje bilo kakva „domaća rasa“ sa Juga, rase uvezene iz drugih zemalja su bile hit i veoma moderne na Severu Amerike, na Jugu su se psi računali kao obični radni psi i tako su sa njima i postupali. Pošto je u AKK rasa bulldog bila registrovana, bilo je neophodno staromesarskom psu dati drugo ime u slučaju da rasa postane popularna van granica juga Amerike i da ne bi dolazilo do zabune u imenu izmedju bulldoga i „showbulldoga “- engleskog buldoga. Da bi opisali pse koje mi sada znamo kao AB postojala su razna nazvanja ove rase , najcešce su to bila old bulldog, working bulldog, pitbulldog, south white, white oldtype, georgian bulldog...itd. Buldog je bio poznata rasa na jugu Amerike, ali se nikada nije javljao kao moderna rasa i nikada se nisu preduzimale nikakve mere za organizovanje odgajivača u Klub ili registracija pasa. U stvarnosti u to vreme je bilo samo par odgajivača koji su se mogli nazvati tim imenom.
Američki buldog nije toliko agresivan u odnosu ka drugim psima kao pit-bul terijer, ali je po karakteru samouveren, dominantan pas koji ne trpi pored druge pse koji bi mogli da mu ospore liderstvo. Američke buldoge su često držali sa drugim rasama , ali ne sa tim koji bi mogli da mu pariraju ili da budu konkurenti. Neki su uspevali da drže par ali je malo ljudi uspevalo da drže zajedno dva mužjaka zbog vec navedenih razloga. AB je uspevao da opstane kao rasa i u najtežim uslovima , uvek uz čoveka deleći i dobro i zlo, zahvaljuci ljudima kojima su bile potrebne usluge AB i koji su voleli njihov temperament i karakter. Naš klub i odgajivačnica se trudi da rasa u Srbiji ostane onakva kakva jeste , to jest čista linija AB bez ikakvih primesa drugih rasa i stvaranju raznih „linija AB“ po kojima se prave i odgovrajući lokalni standardi i dokumenti.

Dragan Lekic

Američki buldog danas - moderne linije

Danas se Američki buldog ne smatra i ne upotrebljava samo kao radna pasmina, nego i kao idealni kućni ljubimac, prijatelj i izložbeni pas. Većina američkih buldoga vuče svoje korene preko odgajivača, na temelju kojih su danas poznate ove linije:

J.D.Johnson:

Tvorac klasične / bully linije. Ovaj Uzgajivač je "otac" današnjeg američkog buldoga, dao je najveći doprinos izgledu i karakteru. Njegovi buldozi su ogromni, teški, jakih kostiju, širokih grudi, imaju veliku četvrtastu glavu, kratku njušku i predgrizavu čeljust. Obzirom da su te buldoge upotrebljavali na farmama kao čuvare, Johnson buldozi razvili su i sačuvali jak instinkt za teritorijalnost (više nego ostale linije AB). Njegova linija nastavlja se preko psa Dick the Bruiser-a.

Alan Scott:

Tvorac standard / performance linije. Njegova linija potiče od Dick the Bruiserovog potomka Scott's Dixiemana. Scottov uzgoj osniva se na buldozima koje su upotrebljavali za lov na divljač. Oni su lakši, manji, mršaviji od Johnsonovih, imaju "šmakazast" ugriz i liče belom dugonogom Pitbul terijeru. Unutar te linije nastale su i Williamsova, Baileyeva, Tateova, koje se razlikuju po nameni upotrebe, boji.

G.L.Williams:

Njegova se linija zasniva uglavnom na psima A. Scotta. Njegovi psi su atletsko gradeni, jer su se u to vreme oni najbolje prodavali. Ali ipak je ostavio nekoliko dobrih potomaka.

J.Painter:

Psi njegove linije imali su duže noge nego Scottovi, ali nešto kraću njušku. Pošto je Painter bio inspirisan Pitbulovima, njegovi su psi bili agresivni i karakterno nepredvidljivi, pa su zato korišceni i za borbe pasa. Kasnije su agresiju smanjili tako da su ih počeli koristiti kao čuvare i ne borbene pse.

Hybrid:

Danas verovatno najraširenija vrsta Amerikog buldoga u svetu, koja ima karakteristike kako Johnsonovih tako i Scott/Painterovih pasa. Tako su dobiveni jaki ali i vrlo agilni buldozi.

Nega:

Što se tiče nege, Američki buldog baš i nije zahtevna pasmina. Redovno četkanje, čišcenje ušiju i očiju, povremeno kupanje zapravo su jedina briga. Više pažnje potrebno je nameniti prehrani buldoga. O kvalitetu hrane suviše je govoriti, jer naši kucni ljubimci zaslužuju samo najbolje. Ali ono na šta moramo obratiti pažnju je problem prekomerne težine. Buldog je poznat po tome, da je glad njegov najbolji prijatelji, pa zato ovisi o vlasniku kako ce se nositi time. Najbitnije je odlučno reci NE, i ako gladne oči buldoga upiru u njega. Preporučljivo je i da jedan veliki obrok razdelimo na dva manja. Naš pas će živeti zdravo, samo ako mu omogućimo dosta kretanja. Američki buldog je agilan, energičan i uvijek spreman na nove izazove. Uživa u dugim šetnjama, igri, trčanju pored bicikla, zapravo u svim mogucim aktivnostima.
On je idealan partner aktivnih i živahnih ljudi. Najprimereniji prostor za njega je veliko ograđeno dvorište gde se može slobodno kretati. To ne znači, da američki buldog nije izuzetno dobar kućni prijatelj i za život u stanu, jer uživa u mirnoj i opuštenoj atmosferi. Ali koliko god ga razmazili on nikada neće izgubiti svoj čuvarski instinkt.

Rodovnici:

Američkog buldoga kao pasminu FCI ne priznaje, pa zato ne mogu dobiti FCI rodovnik. Kinološki savezi mogu izdati "uslovni" rodovnik i to je u nekim evropskim državama već višegodišnja praksa. Ali pasminu priznaju brojne organizacije u SAD i Europi. Medu njima su:

ABA (American Bulldog Asociation)
ABNA (American Bulldog Nacional Alliance)
ARF (Animal Research Foundation)
UKC (United Kennel Club)
NKC (National Kennel Club), ali ne AKC.
U Europi su najpoznatije:
EABC (European American Bulldog Club)
EKC (European Kennel Club) I
ABRA (American Bulldog Registry and Archive).
Ove organizacije vode registar rase i izdaju rodovnike.
Američki buldog je radna pasmina pa su organizacijama i naravno ljubiteljima te pasmine više u interesu radna, nego izložbena takmičenja.

Najpoznatiji spektakli su ABNA SHOW i IRON DOG, a takmiče se u sledećim disciplinama:

-Weight-Pull
-AgillityCompetition
-TemperamentTesting
-PersonalProtection
-Tug-of-War